Čigava dolžnost je financirati kulturo?
Posvet Financiranje v kulturi

torek, 13. 4. 2010
Mestni muzej, Gosposka 15, Ljubljana (konferenčna dvorana)

Posvet Financiranje v kulturi, ki je potekal v okviru projekta SCCA / SERVIS, je izpostavil povezavo med kulturnimi politikami ter različnimi shemami in programi financiranja, skozi katere se kulturna politika manifestira. Zanimala nas je kulturnopolitična strategija financiranja kulture z več vidikov: kot nacionalna prioriteta, kot evropska agenda, kot strategija zasebne ali javne fundacije, kot umetniška iniciativa in solidarnost…

Čigava dolžnost je financirati kulturo, so se spraševali moderatorka Leonie Hodkevitch, (pisateljica in strokovnjakinja za področje projektnega managementa in sponzoriranja v umetnosti, Avstrija) in gostje Vesna Čopič, Fakulteta za družbene vede (Slovenija), Matjaž Farič, Zavod Flota (Slovenija), Maite Garcia Lechner, Evropska kulturna fundacija (Nizozemska), János Zoltán Szabó, Budapest Observatory (Madžarska), Ferdinand Richard, Sklad Roberto Cimetta, Anja Jelavić, CCP Hrvaška / Ministrstvo za kulturo Republike Hrvaške, Branka Ćurčić, kuda.org (Srbija) in Christiane Erharter, Fundacija Erste (Avstrija).

Posebno poročilo je pirpravila udeleženka posveta, Brank Čurčić.

Čija je dužnost finansiranje kulture?
Izveštaj sa diskusija na temu "Finansiranje kulture" u Ljubljani

U organizaciji SCCA Ljubljana, u ljubljanskom Mestnom muzeju, 13. aprila su održana dva razgovora na temu "Finansiranje kulture", čiji je cilj bio diskusija o načinima na koje se kulturne politike odražavaju na različite programe i sheme finansiranja kulture i umetnosti. Učesnici/e razgovora su dolazili iz različitih polja kulture i iz različitih uloga koje zauzimaju: u produkciji kulture, kreiranju kulturnih politika ili pak u finansiranju umetnosti i kulture (iz javnih ili privatnih fondova). Učesnici/e diskusija su bili/e: Vesna Čopič s Fakulteta društvenih znanosti, Matjaž Farič iz slovenskog Zavoda Flota, Maite Garcia Lechner iz Evropske kulturne fundacije, János Zoltán Szabó iz Budapest Observatory, Ferdinand Richard iz Roberto Cimetta Funda, Anja Jelavić iz Ministarstva kulture RH, Branka Ćurčić iz kuda.org i Christiane Erharter iz Erste fondacije, dok je moderatorka oba panela bila umetnica Leonie Hodkevitch iz Austrije.

Diskusija je otvorena pitanjem zašto je finansiranje ovog društvenog sektora pod neprestanim znakom pitanja i podložno diskusijama i kontroverzama, za razliku od, recimo, obezbeđenja zdravstvenog osiguranja i obrazovanja. Skrenuta je pažnja da se situacija sa dotacijama zdravstvenog osiguranja i obrazovanja drastično menja, kako u zemljama našeg post-jugoslovenskog regiona, tako i u svetu, i da se kao i kultura sve češće suočavaju sa smanjenjem subvencija države i sa izvesnim oblicima privatizacije. Pretpostavka je da se kultura često smatra manje utilitarnom i da se u odgovoru na ovo pitanje obavezno dotiče pitanje korisnosti, iako se i po tom pitanju situacija menja neročito ako uzmemo u obzir strategije tkzv. ekstrakcije ekonomske vrednosti iz umetničkih i kulturnih aktivnosti i sve strožije zakone o kopirajtu i intelektualnoj svojini, kao i mnoge druge aspekte trenda ekonomizacije kulture. Takođe je naveden primer jasnog pravca instrumentalizacije umetničkih i kulturnih aktivnosti na primeru novih strategija u Škotskoj, gde se kreativnost uz angažman umetnika, pojedinaca iz industrije kompjuterskih igrica (gaming industry) i antropologa, koristi u studijama protiv terorizma i u forenzičkim naukama, uz najavu značajnih subvencija države.

Napomenuto je da je finansiranje kulture i umetnosti javna potreba i javna odgovornost, a kao ilustracija su navedene strategije i poteškoće sa kojima se po tom pitanju suočava Ministarstvo kulture u Hrvatskoj. Izvesno je da je kao i u mnogim drugim zemljama došlo do redukcije budžeta za kulturu, iako predstavnica Ministarstva nije napomenula u kojem obimu. Iz razgovora održanog u Zagrebu 8. marta u organizaciji Zagrebačkog centra za nezavisnu kulturu i mlade, predstavnici zagrebačke nezavisne kulturne scene su izneli brojke koje ukazuju na značajno umanjenje javnog budžeta i to za nezavisne organizacije kulture i njihove programe. Naime, dok javne institucije kulture trpe umanjenje budžeta za 3,5%, nezavisna kulturna scena trpi nekoliko puta veće umanjenje od 26,6%. Ovakav trend je takođe poznat i van granica Republike Hrvatske. Napomenuto je da značajnija inicijativa za iznalaženje novih kreativnih načina finansiranja kulture treba da potekne i od samih aktera kulturne scene i od javnih institucija i ministarstava i založila se za uspostavljanje bolje komunikacije između Ministarstva kulture i umetnika. Poboljšanje komunikacije se vidi kao ključ za budući razvoj kulturnog sektora, i u smislu boljeg povezivanja Ministarstva kulture sa Ministarstvom za preduzetništvo, sa različitim nivoima ministarstava, sa medijima, fondovima Evropske unije za pristupanje i integraciju, itd. Čak je napomenuto da se od umetnika očekuje izvestan stepen discipline, u smislu obraćanja veće pažnje na krajnje rokove za prijavljivanje projekata, jer ih često propuštaju.

Na ovu konstataciju se nadovezalo nekoliko umetnika/ca i učesnika/ca kulturne scene i izložili su nekoliko opaski u vezi sa uslovima produkcije savremene kulture. Pre svega, individualni umetnici kao i nezavisne kulturne organizacije manjeg obima se nalaze u neprekidnoj nemogućnosti da obezbede stabilno finansiranje projekata ili održavanje infrastrukture (i to iz više razloga, a jedan je svakako nedostatak strukturalnih fondova uz dodatak manjih i fleksibilnijih fondova). Takođe, osetan je značajan upliv menadžerskih praksi u okviru bavljenjem umetnošću i kulturom, što umanjuje vreme neophodno za istraživanje, kuratorstvo, uredničke aktivnosti, itd., kao i tendencija ka prekomernoj produkciji (hyper-produkcija) da bi se obezbedila sredstva za realizaciju projekata (i za honorare umetnika i radnika u kulturi), ali istovremeno i under-produkcija u smislu neefikasnosti ostvarenih rezultata i dometa samih projekata i/ili njihove vidljivosti. Konstantovan je trend pretvaranja umetnika u birokrate kulture.

Pored toga, umetnici i radnici u kulturi žive&rade pod fleksibilnim i prekarnim uslovima uz zarade koje su povremene i bazirane na projeknim honorarima. Često pristajemo da radimo i realizujemo projekte za minimalne nadoknade (zato što nam je stalo da se projekti realizuju), što znači da umetnici, na izvestan način, investiraju u projekte i "ko-finansiraju" ih. U izveštaju Expert Talk – Cooperation and Funding Landscapes in Southeastern Europe koji su napisale Milena Dragičević Šešić i Lidia Verbanova i koji je iniciran na skupu Cultural Manager Programs of the Robert Bosch Stift), piše:  "... umetnici su viđeni kao 'donori' polju kulture, imajući u vidu niske zarade i honorare koji se dobijaju u kulturnom sektoru u poređenju sa uloženom količinom vremena, napora i angažmana."

Takođe je primećen trend "decentralizacije" subvencija za kulturne aktivnosti od države ka ostalim telima, pri čemu je primećeno da se država zapravo postepeno povlači iz regulacije mnogih sektora društva, pa i kulture. Jedan od komentara je glasio da ovakvo "povlačenje" države može biti arbitrarno jer je u pojedinim slučajevima ono evidentno, kao što je slučaj sa vrlo malim sredstvima koje Ministarstvo kulture Republike Srbije izdvaja kao posebna sredstva kojima učestvuje u podršci višegodišnjim i mrežnim projektima koji su ušli u program finansiranja Culture 2007-2013 Evropske komisije. Ta sredstva iznose oko 10% budžeta organizacije iz Srbije, dok recimo u slučaju Hrvatske ta sredstva dostižu i do 60% budžeta lokalne organizacije (iako praksa i iskustva umetnika u Hrvatskoj pokazuje da taj iznos gotovo nikada nije viši od 30%). Sa druge strane, navedeni su primeri visokog stepena "prisustva" države u posebnim slučajevima alokacije velikih sredstava pojedinim organizacijama, što dovodi do umanjenja različitosti kulturne scene, do favorizovanja i monopolizacije – na kraju, do donošenja "odluke" šta kultura jeste, a šta nije. Kao jedan od najdrastičnijih primera, navedena je situacija sa netransparentnom distribucijom sredstava iz budžeta za kulturu u Novom Sadu, Vojvodini i u Srbiji, pre svega NVO organizacijama i preduzećima koje posluju pod kišobranom EXIT-a, dok se sredstva za nezavisne projekte iz kulture neprestano umanjuju. Kada su brojke u pitanju, situacija je ilustrovana primerom distribucije sredstava na konkursu za manifestacije Pokrajinskog sektetarijata za kulturu, pri čemu je Cinema City filmski festival kao još jedno telo i manifestacija potekla od EXIT festivala primilo 16 miliona dinara za organizaciju ovogodišnjeg festivala, dok je Filmski front, dugogodišnji festival alternativnog filma posvećen mladim i neafirimisanim stvaraocima koji organizuje novosadski Kino klub, primio svega 160.000 dinara, dakle stotinu (100) puta manje od festivala Cinema City.

Takođe, na primeru Slovenije (a on se vrlo lako može primetiti i u ostalim post-jugoslovenskim zemljama) je utvrđeno da je vrsta odgovornosti za stanje u kulturi i za kvalitet produkcije u potpunosti prebačena sa Ministarstva na umetnike, a da je ono što se zapravo dešava strategija distribucije minimalnih sredstava bez dalje zainteresovanosti kako će se ti projekti realizovati i kakav će efekat imati. Ograničenost efekta se uglavnom posmatra kao odgovornost  umetnika ili organizacije koja ga sprovodi i kao nedostatak projekta.

Gotovo da niko od učesnika razgovora nije mogao da utvrdi interese u finansiranju kulture koje ima privatni sektor – kompanije, banke i preduzetnici. Iskustvo ERSTE fondacije u finansiranju kulture se ne zasniva na uobičajenoj strategiji redukcije poreza kompanijama i bankama zbog ulaganja u kulturu, već na preusmeravanju dela svojih zarada na doprinos društvu i u finansiranje kulture. S obzirom na trendove umanjenja finansijske podrške iz javnih fondova naročito za male i nezavisne inicijative, kako je rekla Christiane Erharter, pokušavaju da podrže one kojima su fondovi potrebni, a ne one koji ih "zaslužuju" ili koji su atraktivni ili spektakularni.

U tom smislu, istaknut je značaj nezavisnih, održivih i stabilnih organizacija čije postojanje i funkcionisanje treba da se podrži i omogući uspostavljanjem strukturalnih fondova kao i manje fleksibilnije finansijske podrške. Neki od zahteva i smernica iznešenih tokom diskusije su bile vrlo slične sa zaključćima iznetim na konferenciji Exit Europe – Nove geografije kulture (http://exiteurope.net/hr/), koja je održana u Zagrebu od 12-15. novembra 2009. godine, gde su pedstavinici kulturnih scena Skoplja, Sarajeva i Zagreba doneli zaključak (Exit Europe Position Paper). Potencirane su preporuke Evropskoj uniji na potrebu obraćanja veće pažnje na kulturni, društveni i politički ambijent u kojima posebno organizacije civilnog sektora u kulturi rade, kao i na njihov značaj, uz posebnu preporuku o načinima finansiranja koji dolaze iz EU a ne pokazuju dovoljnu "osetljivost" na stanje kulture u post-jugoslovenskim zemljama. Ovim preporukama su pridružene i preporuke lokalnim i nacionalnim ministarstvima kulture.

Branka Čurčić

POVEZAVE

• Napoved dogodka